Zašto se najviše šteta na vozilu ne desi u kvaru nego u transportu
Vozač koji ostane na putu razmišlja samo o tome kako da vozilo dođe do servisa. Ono što se retko postavlja kao pitanje jeste u kakvom će stanju stići, a upravo tu nastaje najveći broj sporova između vlasnika i prevoznika. Šteta pri transportu retko je dramatična, najčešće su to ogrebotine na donjem delu branika, savijena zaštita ispod motora, deformisana spona ili trag od trake na haubi. Sve to nastaje u dva trenutka, pri utovaru i pri vezivanju, i sve se to može sprečiti standardnim postupkom. Kod transporta vozila pravilo je jednostavno, ako je postupak uredan od prve minute, šteta praktično ne postoji.
Zapisnik i fotografije pre utovara, pet minuta koje rešavaju svaki kasniji spor
Pre nego što vozilo uopšte dodirne platformu, pravi se evidencija zatečenog stanja. To znači fotografije sa sve četiri strane, plus fotografije prednjeg i zadnjeg branika izbliza, felni, vetrobrana i svakog postojećeg oštećenja. Ako je vozilo havarisano, fotografiše se i unutrašnjost i sve što je već slomljeno. Ovo nije nepoverenje nego standard, jer štiti obe strane, i vlasnika koji dokazuje šta je bilo pre, i prevoznika koji dokazuje šta nije napravio. Uz fotografije ide i kratak zapisnik sa kilometražom, stanjem goriva i napomenom o tome da li vozilo kotrlja, koči i upravlja. Kod skupljih vozila i oldtajmera ovaj korak nije opcija nego uslov posla.
Zašto se ne vuče na kuku sve što se može zakačiti
Klasično vučenje sa podignutom jednom osovinom i dalje ima svoje mesto, ali je opseg njegove primene znatno uži nego što ljudi misle. Vozila sa automatskim menjačem i vozila sa pogonom na sva četiri točka po pravilu ne smeju da se vuku sa pogonskim točkovima na zemlji, jer se menjač i razvodna kutija podmazuju samo dok motor radi. Isto važi za veći deo električnih i hibridnih vozila, koja idu isključivo na platformu sa sva četiri točka u vazduhu. Kod vozila sa oštećenim trapom, zaključanim točkom ili polomljenim upravljačem vučenje na točkovima nije opcija ni kod običnog menjača. Zbog toga se pri pozivu obavezno navodi tip menjača i pogona, jer od toga zavisi koje šlep vozilo izlazi na teren.
Niska vozila i zašto se ona utovaraju drugačije
Sportska vozila, snižena vozila i veći deo modernih automobila sa niskim prednjim spojlerom ne mogu se utovariti na standardan način, jer prednji deo zapinje već na prelasku sa tla na rampu. Rešenje su dodatne daske ili produžeci rampi koji smanjuju ugao prelaza, a kod izrazito niskih vozila i podizanje prednjeg dela pre samog utovara. Isto važi i za silazak sa platforme, gde se šteta najčešće i dešava, jer se pri istovaru žuri. Ovo je detalj koji vredi pomenuti pri pozivu, jer vozač tada ponese odgovarajuću opremu i ne improvizuje na licu mesta. Kod prevoza oldtajmera i vozila sa niskim klirensom ovo je najvažnije pitanje u celom poslu.
Vezivanje preko točkova umesto kačenja za trap
Postoje dva načina da se vozilo veže za platformu i razlika među njima je velika. Stariji način podrazumeva kačenje kuka za elemente trapa ili za otvore na šasiji, što na starijim vozilima funkcioniše, ali na novijim ume da ošteti spone, gumene čaure, plastičnu zaštitu i senzore. Savremeni i sigurniji način je vezivanje preko samih točkova, trakama koje obuhvataju gumu i pritežu je ka platformi, čime se sila prenosi na točak i oslanjanje vozila, a ne na osetljive delove ispod. Ovaj način ima i dodatnu prednost, jer amortizeri i dalje rade, pa vozilo ne trpi udare na neravninama. Vezivanje u četiri tačke je minimum, bez obzira na način, i to ukršteno, tako da se spreči i uzdužno i bočno pomeranje.
Ručna kočnica ne drži vozilo, trake ga drže
Česta zabluda je da je dovoljno vozilo staviti u brzinu i povući ručnu kočnicu. Na platformi koja koči, ubrzava i prolazi kroz krivine, sile su takve da se vozilo na kočnicama pomera, a svako pomeranje troši trake i pravi tragove na blatobranima. Zbog toga se vozilo osigurava mehanički, trakama i klinovima, a kočnica služi samo kao dodatna mera pri utovaru i istovaru. Kod vozila koje uopšte nema ispravne kočnice, a takvih je među havarisanim vozilima najviše, vezivanje je jedini oslonac i tada broj tačaka vezivanja raste. Provera zategnutosti se radi posle prvih nekoliko kilometara, jer se pri prvim vibracijama sve veze malo opuste.
Havarisana vozila i vozila koja ne kotrljaju
Kod vozila posle sudara pravila se menjaju, jer se ne zna šta je sve oštećeno ispod. Takvo vozilo se ne gura i ne vuče preko ivičnjaka, nego se povlači vitlom uz kontrolisanu brzinu, a ako se točkovi ne okreću, koriste se klizne ploče ili se osovina podiže posebnim kolicima. Pre povlačenja se sa kolovoza uklanjaju delovi koji vise i mogu da se zakače, i proverava se da li curi gorivo. Kod vozila sa izlivenim tečnostima potrebna je i sanacija mesta, jer ulje na kolovozu ostaje opasnost i posle odlaska vozila. Prevoz havarisanih vozila zbog svega toga traje duže od običnog transporta i to je normalno, jer se svaka žurba u tom trenutku plaća dodatnom štetom.
Nova vozila, oldtajmeri i vozila visoke vrednosti
Kod ove kategorije standard je viši i to se otvoreno kaže unapred. Vozilo se veže isključivo preko točkova, koriste se trake koje ne ostavljaju tragove, a mesta dodira se štite. Ako vozilo ima nizak klirens, koristi se produžena rampa, a kod izuzetno vrednih vozila i zatvoreni transport, koji štiti od kamenčića, prašine i vremenskih uslova. Kod oldtajmera se posebno pazi na tačke oslanjanja, jer stara šasija često ima korodirane delove koji ne trpe silu vezivanja. Ovde je i evidencija stanja pre transporta najdetaljnija, sa fotografijama svakog panela, jer se kod ovakvih vozila i najmanja ogrebotina teško i skupo popravlja.
Ko odgovara za štetu nastalu tokom transporta
Ovo je pitanje koje se postavlja prekasno, obično tek kada šteta nastane. Prevoznik odgovara za štetu koja je nastala njegovim postupanjem tokom utovara, prevoza i istovara, i ozbiljne firme za to imaju osiguranje od odgovornosti. Ono što prevoznik ne pokriva jesu ranije postojeća oštećenja i skriveni kvarovi koji se ispolje kasnije. Upravo zbog te granice je evidencija pre utovara toliko važna, jer bez nje raspravu dobija onaj ko je uverljiviji, a ne onaj ko je u pravu. Kod međunarodnog transporta se izdaje i odgovarajući prevozni dokument, pa se kod prevoza vozila u inostranstvo uvek traži pisana potvrda o preuzimanju.
Šta vlasnik treba da uradi pri preuzimanju vozila
Poslednji korak je onaj koji ljudi najčešće preskoče, jer im je posle celog dana samo stalo da se to završi. Vozilo se pregleda pre potpisa, i to obilaskom sa sve četiri strane, uz proveru donjeg dela branika, pragova i felni, koji su najizloženiji pri utovaru i istovaru. Uporede se fotografije napravljene pre transporta i stanje na licu mesta, i ako nešto ne odgovara, konstatuje se odmah, a ne sutradan telefonom. Proverava se i da li je vozilo ostavljeno na dogovorenom mestu, na ravnoj podlozi i osigurano od pomeranja, naročito ako se ostavlja na parkingu preko noći. Ovih nekoliko minuta na kraju vredi koliko i sve prethodne provere zajedno, jer se posle potpisa teret dokazivanja u potpunosti prebacuje na vlasnika.
